Privatna galerija

“(…) Privatna galerija veoma uspelo ostvarenje svakako jedan od najboljih prošlogodišnjih romana u virtuelnoj Es-Ef-Er-Jot u kojem je B. B. veoma umešno spojio urbano – realistički i naglašeno (pseudo)autobiografski prosede sa raznolikim mistifikacijskim strategijama kakve će obradovati i uspešno zavesti zahtevnijeg čitaoca; što reče kritičar Pavle Goranović, Privatnu galeriju bi mogli s podjednakom pažnjom čitati »podgorički taksista i ruski postmodernista«, što bogme nije malešno postignuće…
Smestivši najveći deo od dvestotinak strana priče u halucinantno vrelu letnju Podgoricu  mada narativni rukavci veselo blude po svetu, od Jadrana do Moskve  Balša B. otvara (izvanjskom) čitaocu pogled na Grad o kojem i kakvom ovaj ne zna baš ništa – pa čak ni da li ovaj »uistinu« postoji, što je najmanje važno  i u kojem se umesto šverca duvana ili povazdanjih bjelaško – zelenaških nadgornjavanja (registrovanih kroz jednu »naturalističku« kafansku scenu kao prigradski epifenomen) radije raspravlja o filmu i filozofiji, puše se džointi kao na pokretnoj traci, smenjuju se pomalo kunderijanski smešne ljubavi, žurira se po kućama ili se dernekuje po skrovitim i hladovitim mestima uz Moraču.
Nižući, dakle, topose jedne intimne geografije, Balša Brković bez većih problema krmani pričom, ispisujući istovremeno jedan gotovo pa satirični društveni roman o teatralnoj koliko i trivijalnoj bedi tranzicijske elite jednog suštinski nedozrelog društva (mistifikacija u kojoj Baki i njegov brat slikar prodaju istorijski nepostojeće »originale falsifikata« ponajčešće izmišljenih slikara za velike pare, upravo je urnebesna!), bespoštedno intimističku i lirsku priču (potresnu upravo stoga što je lišena gnjecavosti) o jednoj propaloj ljubavi, ali i o njenoj »posledici«: o Bakijevom odnosu sa sinom, koji živi daleko od njega, porodičnu sagu sa lokalno više nego prepoznatljivim »stvarnim« akterima kakva je bez pravog pandana u novijoj književnosti među Južnim Slovenima, te duhovitu i nepretencioznu hroniku neke »druge Podgorice«, koja ovim delom per definitionem postaje ne samo »stvarna« nego i više od toga. Na ovim patološkim, kriminogenim vrućinama  kao da je cela Evropa postala Podgorica! Čitanje Privatne galerije doima se kao bingo: dok vazduh treperi u neizdrživoj jari, svet/svest se nekako zakrivljuje, a Priča se ukazuje kao spasonosno bekstvo. I to baš priča u kojoj je vrelina kao lajtmotiv, ispisana prividno hladnim jezikom ispod kojeg šiklja jedna dobrodošla Nova Osećajnost.” (Teofil Pančić, Vreme)